Osećam se pomalo umorno, u dimu koji kruži oko mene vidim senke nadanja, strepnje, vidim svoje umorne oči na nekom drugom licu. Te tamne senke me obleću, ne daju mi da se otrgnem iz prostornih granica vremena, iz života vidljivog samo lupom nekog radoznalog prolaznika.
U čijem sam ja to životu? Da li je on stvarno moj? Nikad ga nisam zamišljala takvog! Ovo je izgleda velika greška, ja ne pripadam ovde!
Gledam u svoje promrzle dlanove, osećam jezu kako prolazi mojim telom. Ne volim ovaj mrak, prašinu, vrelu krv što se izliva iz pukotina zemlje, hladne vetrove koji me nose u zaborav.
Ulice su puste i ja sam sama, na ivici horizonta cekam dolazak nekog novog jutra, dolazak čoveka.
Ne, ja ne želim zaborav, ja želim večnost. Oblak dima se prtvori u razjarenog lava, ulica poče da odzvanja od njegovog urlika. Čula sam svoje reči: Meni ne treba niko, ja sama mogu sve.
Polako, lenjim korakom, krenuh stazom vremena obasjanom sunčevim sjajem života.
No comments:
Post a Comment